Светомир Никитовић.
Пјесме траже свој извор, свој мотив, нешто попут тога што тражимо мотив да би живјели. А куд ли ће већи мотив за живот од придобијања Царства Небеског? А куд ли ће љепши мотив за пјесму од Оливере Данилове?
Нашавши свој мотив, он пише о њему прелазећи границе природног додирујући недодирљиво. Према томе поезија спаја земљу са небом. Она је загрљај неба и земље, а ми у Светомировој пјесми налазимо стих саткан осјећањима и то не било каквим, већ оним искреним – побожним. И још налазимо такав упечатљив стих – ,,Зов вишњега и вјечности свете“
РАДИ ТАКВИХ СУНЦЕ ГРИЈЕ
(Оливери Даниловој )
Теби мила, са врата свијета,
Говорим Ти, да си душа света.
Када исток васкрсењем цвјета,
Твоје срце најчистије куца.
Ти, побожна доброта, зов сунца.
—
Док се слуте у тој цвјетној слици,
Они древни хеленски видици
Стари дванаест хиљада љета.
А, ти, мила – ко Сунце свијета…
Твојој души најљепша признања,
Теби мила најљепша свитања.
—
Пред распећем васкрслога Христа,
између гробова и небеса,
Да у души твојој мир заблиста.
Мир најљепши овога свијета,
Кад си Бога она радост света.
Зов вишњега и вјечности свете,
Док анђели изнад трона лете.
—
Кад Бог искру у тами укреса,
Бог из цркве напоји небеса.
Сад чуј побожна, дивни роде мој,
Небо је у Теби, најчистији пој.
Тамо твоја душа свјетлост гаји,
Ко далеки свети нараштаји.
—
Твоје срце Божију милост зрачи,
С анђелима Бог те изједначи.
—
Ради таквих небо најсветије…
Ради таквих јарко сунце грије…
Док се слуте у тој чудној слици,
Они древни хеленски видици.
Кроз дванаест хиљада година.
Ти си кроз дивна, најмилија,
Ништа љепше ни милије нема,
Од твојега под Сунцем имена.