Бесједа јеромонаха Амфилохија на сахрани оца Јустина Поповића

 

Са овог места на коме стојим, Отац Јустин је, као неки нови пророк Јеремија, упућивао тридесет година поруку своме народу, и не само своме народу. Можда сестрама које су овде заједно са њим живеле није увек било довољно јасно оно што им је он говорио и што је са овог места проповедао. И никакво чудо, јер Отац Јустин је њима говорио, али је пред собом имао не само њих, гледао је пред собом целу нацију, имао је пред собом читаву Европу и обраћао се целом свету. А његова реч никада није била празна реч, ни његова мисао – сушичава мисао. И то је један од великиг дарова које је он оставио у наслеђе нашој, богословској мисли, вративши јој живот, и којим је обдарио Богословски факултет, у име кога се опраштам од њега у овом тренутку. Отац Јустин није био мртвац ни у речима, ни у мислима, ни у животу. Све је код њега било огњено. Зато је Догматику назвао “Православном философијом истине“. Истина је за њега била исто што и живот, зато кад и часопис објављује, а објављивао је један од најбољих који су код нас постојали пре рата, он га назива “Хришћански живот“.

Упућивао је, дакле, Отац Јустин своју огњену богонадахнуту реч са овог места нацији којој је припадао и свету у коме је живео. И ја питам вас који сте се сакупили данас овде да одамо последњу пошту овом светом Покојнику, и који ме слушате, питам вас: да ли смо чули његову реч, и да ли ћемо чути и послушати његову поруку? Да нисмо остали глуви за његову поруку, да нећемо остати глуви и непријемчиви за његову благовест? Неће ли се случајно на њему поновити оно што се догодило са његовим Господом кога је благовестио читавог живота? Оно што се догодило Господњим ученицима и мученицима; оно што се одиграло са светим Јованом Златоустим, кога Отац Јустин није случајно толико заволео?

Да ли смо чули његову реч и да ли ћемо послушати његову поруку и угледати се на његов свети пример? Ако је не будемо хтели да чујемо и да је разумемо, он ће нам по својој великој љубави која га је красила опростити, али нам историја и будућност неће опростити. Ако не отворимо на време уши своје и срце своје за поруку овог светог човека, овог светог благовесника вечне истине Христа Богочовека, онда? – онда не само што нећемо бити достојни Оца Јустина, него, заједно са њим, ни свих оних највећих носилаца и стваралаца историје народа коме припадамо.

Драги оче Јустине, испраћамо те данас на вечни починак. Овде, на овој земљи, ти си био изгледа она “срна у изгубљеном рају“, срна за коју си говорио да је она – чуло васионске туге. Испраћамо те и остајемо сиромашнији за једног светитеља. Али ти одлазиш и са собом богатиш Небеску Србију, одлазиш тамо где је Господ твој, коме си верно послужио, тамо где су Његови Апостоли и сви свети изданци из нашег рода, и сви свети.

Испраћајући те за Небеску Србију, у тузи за тобом, једино те молимо: Поздрави тамо старца Симеона Мироточивог и замоли га да нам опрости што свете границе српских земаља, њихове духовне границе и духовне темеље, не чувамо. Поздрави тамо светитеља Саву, његовог сина и творца наше нације и културе, и кажи му да се не просвећујемо његовом Просветом и да нисмо сачували хитон Цркве светосавске непоцепан: Римски војници су коцку бацили да не би поцепали нешивени хитон Господњи, а ми изгледа да смо гори од римских војника. Поздрави горе и светог великомученика Косовског Лазара и кажи му да се кандило вере гаси на Косову његовом. Поздрави и светог Василија чудотворца Острошког код кога си ишао и пред њим заједно са њим плакао пред родом својим. Заједно са њим поздрави и светог Петра Цетињског мученика. И кажи им оно што они знају, да народ њихов за кога су себе принели Богу, гаси кандила вере у њиховој Црној Гори. Кажи им то, Оче Свети, да има храмова које су они градили и за које су гинули, претворених у штале за стоку, да има чак и опогањених храмова! Кажи им да има гробова оних који су пали за крст часни и слободу златну – скрнављених, на којима нема нико да запали свећу. Кажи Небеској светој Србији и оно најстрашније, оно због чега си тако дубоко туговао и патио, заливајући свето ово тло својим светим сузама: кажи им да се гаси света вера у деци српској! У нашој школи убија се Бог! На нашем универзитету на коме си ти предавао, распињу Христа! Из наше просвете избацују Светог Саву, њеног творца! Све их поздрави, Оче Јустине, и заједно са њима замоли Господа њиховог и Господа твога, да нам опрости, јер не знамо шта радимо! Ти си бар ратовао и трку свршио! Ако неко од оних који прођоше и живеше на овој земљи може да понови оне апостолске речи, онда си несумљиво ти тај: “Добар рат ратовах и трку сврших!“ Зато помози и нама твојим светим молитвама и својим заступништвом пред престолом Господа Славе: да се покајемо,  да схватимо и да испуњавамо твој аманет и твоју поруку! Да подражавамо твој живот! Да будемо благовесници твоје вере и твоје просвете. Да се поново вратимо путевима Светог Саве и Светог Симеона Немање и Светог великомученика Косовског Лазара и Светог Петра Цетињског и Василија Острошког чудотворца и путевима свих Светих богоугодника! Моли се Богу за нас! Моли се Богу за цео свет и за овај народ да пронађе свој пут, као што си га ти пронашао, да поново нађе душу своју, као што си ти нашао своју душу! Да поново пронађе срце свог срца, Христа Богочовека, као што си га ти пронашао! Да би онда и ми сви могли славити заједно с тобом, Оца и Сина и Светог Духа, сада и увек и кроза све векове, амин.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *