Наш брат Јово говори колико је опасан бездан гријеха и његова дубина. То својом пјесмом описује. Што више човјек тоне у дубине гријеха то ће теже испливати на површину.
Али нешто је још важно, колико год био дубоко, човјек може видјети Свијетло. Може видјети спас и бити спасен.
,,Дављеник“
Вода је дубока и мутна,
а ти си сам.
Почела су плућа
да ти се доје водом.
Глас те издаје.
Дављениче!
Питаш ли се сада,
колика је маса и густина воде?
Колико је минерала у њој,
или којекаквих честица?
Гле, модри ти кожа
и сав си се унередио.
Ад те вуче себи,
али реци ми,
Дављениче!
Колика је кисјелост,
а колика базност воде?
Мишићи су ти све млитавији.
У очима ти се види крај,
Богу душу,
Бог је неће,
али реци ми,
Дављениче!
На колико степени вода кључа,
а на колико, пак, мрзне.
Питаш ли се сада,
Ко си?
Или само желиш да јеси.
Али авај,
већ видим да хваташ
посљедње залогаје живота.
Него реци ми,
Дављениче!
Колико литара има
осамдесет галона воде
ако ти неко одузме
четири хиљаде милилитара?
Одговор на свако питање,
Дављениче!
Једноставан је.
Вода је за тебе сада смрт,
беспочетно и бескрајно плавило,
посљедње што ћеш видјети.
Твоје црно судулиште и небиће,
Непостојање!
Зар док ти већ црв кожу гризе,
а тијело почиње да заудара,
Зар док се давиш у сопственом смраду
Док херувимске страже падају,
а демонско те зло сатире
Ти се питаш,
Грешниче!
Да ли постоји Свеприсутни,
или је дубина и мутнина
једина истина.
Ево ти моја рука,
прихвати је.
Он ми је рекао да ти је дам,
Дављениче,
Избор ти је сиромашан,
Испливај или потони.
Пробиј се до Свијетла,
Или нахрани својом лешином,
рибе у мирном,
воденом бездану.