Ко зида светосавски храм? – Матија Бећковић
Ко зида светосавски храм?
Зида га његов пепео. Зида себе сам.
Зида га његова зидина која се отела и сама за себе изборила. Зев који је све више зјапио и вапио из поцрнелог срца белога града.
Као да се Савини каменови сами скупљају на Врачару, као што је жезло Саве Јерусалимског само кренуло ка Светом Сави чим је укрочио у цркву, у Јерусалиму.
Светитељев прах се „расуо по целом Српству“ и помешао са сваким труном његове земље. Свака варница пала је у срце Србиново, свака честица постала сијевница – која му је светило ма где се налазио.
На врачару је наш Христос не само распет него и спаљен, а српска земља прошла не само Голготу него и огањ.
Посмртно мучеништво Светог Саве није окончано на Врачару. Као што се за живота појављивао на сваком месту и у свакој кући тако је и по смрти страдао на разним местима и под многим именима.
Свети Сава вековима се рађао у костима своје деце, костима које су увек изнова препознавали и сажижали.
У запустелој Милешеви Турци су ископали очи Светом Краљу Првовенчаном, кнежевима Радославу и Владиславу. У Крушедолу су спалили мошти последњег деспота Бранковића.
Ко је него Свети Сава запаљен у Глинској цркви, ко би други био у Јадовну и Јасеновцу, највећем мартиријуму и најдужој читуљи српског народа.
Ко је него Синан паша гурнуо угарак у Пећку патријаршију 1981. године.
И ко је год страдао – страдао је на Врачару, и кога год су бацили у огањ – бацали су Светога Саву.
У данашњим крстоломима и палиљудима препознајемо оне исте који су били на Врачару на Велики Петак 27. априла 1549. године. Додају ватру на ватру, хране је нашим костима и никад им неће бити довољно.
И ми заједно с народним песником можемо рећи: То не био Петре Зимоњићу. То не био Сава Трлајићу. То не био Платон Јовановић, то не били србијански ђаци. То не била деца по Козари, то не били многи безгробници – већ то био Светитељу Саво.
Зато се на Врачарском згаришту диже спомен – храм укупноме српскоме пепелу, свим од различитих руку и у разним временима уморенима, а никада мртвима за нас. Планински венци српскога пепела простиру се широм планете. Зато Светосавски храм мора бити надмоћан, а крст на њему највећи и најусправнији, јер је то једини крст небројеном крштеном народу који без крста почива у Савиној земљи.
Зато Светосавски храм није само црква, ни здање, ни грађевина, ни спомен страдању наше највеће светиње, ни храм једном свецу. Нити је Врачарско поље само једно поље међу пољима.
Светосавски храм не припада никоме, сви припадамо њему.
