Наш духовни покрет јесте, на првом мјесту, покајнички покрет. И ми смо се сви овдје сабрали као покајници. Па, кад је, по ријечима Спаситељевим, „Велика радост на небу због једног покајаног грешника“, колика ли је тек због стотина покајника! Лептир се радује ливади пуној цвијећа; пчела се радује воћњаку пуном цвијета; мајка се радује кући пуној дјеце, а Бог се радује многом народу Своме. И ми се радујемо Богу. Наш наук није неки наш сопствени наук, него оно што је Јеванђељем објављено свијету. Ми својим духовним преживљајима само потврђујемо то учење. На грешника прво наилази страх Божији. Од тога страха долази покајање. Покајању слиједи нада у милост Божију, а нади следује љубав, која се исказује у честој молитви и добрим дјелима. Све ово сте ви преживјели или преживљавате. И сами се буните против „старог човјека“ у себи и радујете се „новоме“! Буните се, велим, и дижете устанак против гријеха у себи и у друштву. Због тога је овај наш покрет назван – духовним устанком. Као што је српско робље било дигло устанак против Агарјана, тако и ми – с Божијом помоћи, покрећемо овај духовни устанак против гријеха који трују и умртвљују и нас понаособ и народ. Слобода припада човјеку као хлеб и дисање. Али, ако се човјек и народ ослободи само спољашњих тирјана, а остане под тиранијом својих сопствених гријехова, тиме није много учинио! Као кад би отјерао туђу стоку из свог жита, а пустио сопствену да му поједе храну и остави га гладног. То је – неразум против којег устајемо. И у томе не пристајању на неразум је смисао нашег Православног духовног покрета или, како је речено духовног устанка у српском народу.