Слово на Преображење Господње

Преображење Господње је видљиво јављање царства Божијег на земљи. У јеванђељској повијести о овом догађају (Мт. 17, 1–13) видимо да Христос бира најљубљеније своје ученике – Петра, Јакова и Јована – води их на гору Тавор да се заједно помоле Оцу небеском, да би им указао на оно што му предстоји у Јерусалиму – издаја, хватање, суђење, ругање, распеће. Али и Васкрсење и сједење с десна Оцу. Он намјерно бира ученике, не води их све, јер је знао да су одабрани најјачи у вјери, затим да би Јуду лишио изговора да се уплашио Његове божанске славе и издао Га, и коначно да се збуде Писмо (Јн. 19, 36). Кад се Христос преобрази и засија као сунце – поред њега се јавише Мојсије и Илија и разговараху о предстојећој му смрти. Веома је важно присуство два старозавјетна пророка, јер Господ тиме показује да господари и Старим и Новим  завјетом – односно, да он не укида закон и пророке (Мт. 5, 17), него да их испуњава дајући снагу закону у оба Завјета. Њих двојицу Христос бира зато што је њихова смрт била позната: Мојсије се упокојио кад му се испунило вријеме, а Илија је жив вазнијет на небо – тиме Спаситељ потврђује да постоји живот вјечни, то јест да смрт нема коначну ријеч у овом животу и да постоји загробни живот. И зато их приводи да их ученици виде у живој реалности. Лицем к лицу. С друге стране, Он се преображава и да се ученици Његови не би саблазнили о Њега када Га буду видјели разапета на Крсту. Крсно страдање Господње постаје упориште и источник нове вјере у васкрсење и живот вјечни. И то ће сада да посвједоче највјернији ученици, надахнувши се преславним преображењем и осоколивши се пристајањем уз Господа и у том свесјајном часу.

 У току молитве, док сви ћутаху, зачу се глас из облака који говораше: ово је мој љубљени Син, који је по мојој вољи; њега слушајте (Мт. 17, 5). Апостоли, кад чуше овај глас, по човјечјој слабости се уплашише и падоше ничице, а тада их Христос додирну и рече: устаните и не бојте се (Мт. 17, 7).

Ово је други пут како Отац потврђује да је Христос Син Божији (први пут кад је крштен на Јордану – Мт. 3, 17), а пророци су присутни да пониште јеврејске заблуде да је он један од старозавјетних пророка, што су му често подметали. Тиме Господ разобличава јудејске нападе али и јача вјеру код ученика, јер им тек долазе дани страдања, уз то, улива нову снагу апостолима увјеривши их да је Он заиста Син Божији, који ће примити крсну смрт, сићи у ад и васкрснути. Када Петар каже:  Господе! Добро нам је овдје бити (Мт. 17, 1–9), видимо типично човјечији одговор на божанско присуство и жељу да се не прекида тај свеславни тренутак. Као да би тиме Христос избјегао крсну смрт и страдање. Међутим, Христа по силаску са горе очекују исцјељења бјесомучних и невољних, улазак у таму овосвјетског живљења.

Христово пењање на Тавор и Голготу слика је стања у коме се ми као створења налазимо. Некада смо обасјани таворском свјетлошћу, некада се налазимо на Голготи. Другим ријечима, некада смо у окриљу Божијем и имамо радост живота, а други пут опет осјећамо да смо сами са собом и поробљени смо тугом. Само у Хришћанству постоји парадоксално и ничим објашњиво стање човјекове душе – тзв. „радосна туга“. Ријетко гдје се у Светом писму може наћи овакво стање душе апостола и ученика Христових, као што је ова тиха радост срца окренутог Господу, коју пројавише апостоли када видјеше преображење Господње. Шта символише гора Тавор ако не љествицу духовног узрастања у врлини и живљења по божанским заповијестима? Свако пењање на гору, свако духовно напредовање на путу живота по Христу, воде истом циљу – Христу преображеном, распетом и васкрслом, а он води Царству Небеском. Сваким лошим поступком, злим дјелом, помишљу, пристајањем на демонско искушење – човјек срља, и иде у супротном смјеру од овог „преображењског“. Нема васкрсења без смрти на крсту двоједне љубави (љубави према Богу и према човјеку) – и зато свака туга, сем оне „радосне“, крсно-васкрсне, свеобнављајуће, води у чамотињу и безизлаз. А радосну тугу обасјава Христова преображењска свјетлост и додирује и грли небесна љубав и брига за сваког човјека. То је образац свештене пажње и себедавања, који Христос даје вјерујућем, знајући шта човјека чека на путу спасења, за штa му је пријеко потребна сила благодатне вјере и истинског познања ствари и живота уопште. Када се Господ усели у човјекову душу, тада бура искушења утихне и у душу се усељава велика тишина, а у срце мир неземаљски. Стога је необично важно да се сјетимо ове божанске славе и сјаја, и да се изнутра обасјамо вјечном и непролазном свјетлошћу. Та свјетлост није тварна већ нетварна, енергија Божија – које су се неријетко удостојили Светитељи цркве православне. Свјетлост је ту да обасјавши наше унутарње биће, из коријена измијени и нас и наше животе. Преобразивши изнутра себе ми ћемо преобразити и наше ближње, јер је благотворно дејство божанског присуства и славе. Онај који препознаје своје слабости, покајањем се припрема за сједињење са Господом и виђење нетварне Свјетлости.

Хришћанство нам за разлику од свих философских и религиозних система открива нови, божански свијет – свијет вјечности и Царства небеског. Нуди свијет савршенства и пут личног усавршавања сваког човјека. При том нам даје образац и средства за достизање истог. Оно се на тај начин пројављује као љествица која узводи на небо, то је пут који води у истински живот (Јн. 14, 6), лијек који исцјељује од сваке немоћи и несавршенства човјечијег. Тај пут је положен од Господа Христа, а утиру га сви Свети људи и зато је сувишно тражити нови пут или пак провјеравати овај. Човјек је позван да иде овим путем, путем Христовим, а не да ропће тражећи нови и другачији смисао. Нема смисла у животу без Христа. То сваки вјерујући човјек мора имати на уму и срцу. То је узвишени лијек хришћанског учења и дјелања. И што је најважније: овај пут, ова љествица, многе је узвела на небо и многе узводи и многе ће узвести до краја свијета и вијека силом и љубављу Божијом.

Суштина Преображења Господњег раскрива се у његовим символима. Гора је мјесто гдје је осама и тишина, мјесто гдје се лако узноси молитва. Тавор представља чистоту, свјетлост. Зато се и Христос „облачи“ у свјетлост. То што Христос доживљава преображење у току молитве јасно нам говори колики значај има молитва за пут спасења. Молитва је двиг душе, искорак ка вјечном и незалазном царству. Човјеку, хришћанину, узорног срца и живота, који стреми истинском назначењу – да буде човјек, у дословном и правом смислу ријечи – не преостаје ништа друго и боље, корисније за душу него да заједно са црквеним пјесником, похрли у сусрет једином Свјетлодавцу Христу, са молитвом да га обасја незалазна свјетлост бесконачне Љубави и милости Божије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *