Окријепљени светињом Светог Николе, крећемо према манастиру Давидовица, у којем је гробница браће Југовића, а то нас је посебно радовало. Поклонити се таквим јунацима, таквим синовима, и њиховим оцем била је ништа мање него велика част.
На путу до тамо, сестра Ивана је рецитовала пјесму „Смрт мајке Југовића“, а сестра Јелена пјевала пјесму „Расти, расти мој зелени боре“. Ово су били незаборавни тренуци. Сви су били под утиском јаког загрљаја Божијег, јер ево од самог јутра и свете Литургије, ми ни једног тренутка нијесмо стали са пјесмом и учењем о светињама, о Богу и о себи самима.
Од града гдје нас је оставио наш аутобус имали смо пар километара до манастира. Манастир је био дубоко у шуми, а пут је био узак. Дјеца која су стајала на прозору и прижељкивала да крену са нама, махали су нам и ми њима. Ријека младих људи је текла кроз Бродарево, попут Литије.
На улазу манастира посвећеног Богојављењу дочекао нас је отац Илија. Он је дуго времена провео на Светој Гори, а нас је дочекао јако срдачно, говорио нам о манастиру, о Димитрију Немањићу који је изградио овај манастир. Касније се Димитрије замонашио и добио име Давид. По њему је овај манастир и добио име, Давидовица.
У склопу цркве била су два параклиса, један посвећен Светом Цару Давиду, а други Светом Димитрију (нашој Крсној Слави). И то је била посебна радост што смо цјеливали и честицу његових моштију, као и других светитеља.
Након молитве, богомољачке пјесме и разговора у цркви, изненадно пођосмо и до гостопримнице. Ту отпоче пјесма, гусле и отац Илија нам отпјева на грчком језику пјесму Пресветој Богородици.
Он је био одушевљен омладином, а и ми смо се дивили томе колико се он трудио да нас угости. Испратио нас је скоро до пола пута и ту смо се растали.
Ову причу завршавамо ријечима из Псалтира Светог Цара Давида: „Хвалим Те Господе, из свега срца својега, казујем сва чудеса Твоја“, а стаза се наставља и води до манастира Куманице.