Много лијеп утисак на нас су оставили, отац Герасим и манастир Свете Тројице у Пљевљима. Пут нас је даље водио до манастира Милешеве у Пријепољу. Иако је већ био мрак, мјесечина и бјелина овог светог храма су обасјавали порту манастира. Милешевка је тихо жуборила, а и Жива Вода самим гледањем ове светиње Немањића.
Радосно нас дочека игуманија Аквилина и одведе нас до топлог конака. Ово је била велика част за све нас, са прозора смо се дивили манастирском храму Преображења Господњег. Све је за нас било ново, неки смо и по први пут ноћили у манастиру.
Сабирали смо утиске и причали о предстојећем дану. Још је прије поласка на ову стазу радости, Дејана пожељела да се крсти и да добије име Савина, по Светом Сави. Тако је раним јутром у порти манастира обављено Свето Крштење. Били су то прелијепи погледи, уз сами излазак Сунца, поред прастарог дрвета (којег су мајстори пресадили у порту, иначе је било израсло из рушевина Милешеве), млада лица обасјана радошћу и многи други који су нам остали дубоко у срцима.
У наставку света Литургија, поред ћивота са руком Светог Саве и пред најљепшом фреском Бијелог Анђела. Литургијом је началствовао отац Василије, саслуживали су отац Никола и отац Владимир сабрат острошки (који је бесједио и чија је бесједа све нас младе подстакла да дубље размислимо о својој вјери).
Након Литургије, пошли смо до гостопримнице гдје смо причали о предстојећем дану. Брат Мило нам је причао о томе како је он пјешке ишао до манастира Студенице, па је том приликом ноћио и у Милешеви. У међувремену нам је отац Никола предложио да одемо до манастира Светог Николаја, који је ту у близини. Одмах смо пристали.
Све се догађало непредвиђено, као увијек, водиле су нас стазе радости, водила нас је Љубав Божија, а све кроз благодатно укрепљење свете Литургије, која је основ свега.