Чудни су путеви Господњи. Тога смо свјесни одувијек, а посебно онда кад нас Бог својим промислом, као невидљивом руком води и руководи.
Можда сте се већ у нашим причама сусрели са тим да нешто што смо планирали и жељели, буде нешто сасвим друго, а притом неупоредиво боље. По том се увјеравамо у народну изреку – „Божија је слађа од меда“. И овог пута планирали смо полазак у манастир Рустово, али то се испоставило као неизводљиво, затим, манастир Ком, такође неизводљиво. И тако још други манастири, Бешка, Морачник, лоше вријеме на језеру. На крају, долазак у Цетињски манастир је благословио игуман Пајсије.
Памтимо ријечи његове бесједе на Литургији тог дана, а Црква је била испуњена младим људима који су га пажљиво слушали. Сви смо редом пришли да цјеливамо мошти Светог Петра, руку Светог Јована Крститеља, са дивљењем гледали ту силу Божију пројављену кроз нетрулежне мошти светитеља.
Гостопримница до које нас је довео игуман била је величанствена, лијепо клесан камен, дрвене клупе и столови и ми одушевљени запиткивали смо игумана о свему у овој светињи. Па нам је сестра Божидарка својим лијепим гласом пјевала богомољачке пјесме, а онда и сви у глас.
Послије ручка у великој и слободно можемо рећи Царској гостопримници, пођосмо да видимо манастирско имање, ризницу, Орлов крш и још много тога што нам је игуман неуморно показивао. Са његове стране, гледајући га, осјетили смо праву братску и очинску љубав. Ишао је до сваког од нас, служећи нас соком, водом и осталим.
Прелијеп утисак на нас је оставило манастирско имање и магарац који је имао природно исцртан крст на леђима. А сваки магарац, од кад је Христос ушао у Јерусалим на магарцу има крст на леђима. Јурили смо псе који су непозвани ушли у то двориште, Анђа се поклизала и упала у блато, све у неописивој радости. Док смо ишли путем неки Цетињани су нас снимали, а неки и добацали, игуман је мирно корачао и водио нас према Орловом кршу. Послије су исти ти људи у сусрету са нама рекли – Добар дан – учтиво и културно. Нешто се у њима у том тренутку преобразило.
Добили смо много дарова од манастира, а за све се побринуо отац Пајсије, а ми смо толико били одушевљени, да смо до последње секунде остали у манастиру. Возач нас је чекао и пошли смо према Храму у Подгорици. Ту се увијек поклонимо гробу митрополита Амфилохија и уз тропаре њему и владици Атанасију примимо и тај благослов.
Оно што ми можемо, јесте, да ускликнемо с љубављу, светитељу Сави, Василију, Петру, Великомученику Димирију и свима светима, а тако и Богу у ком су сви они прослављени – Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и у вијек и у вјекове вјекова. Амин