Стазом радости до Црне ријеке

Ако можда памтите чаробне слике из бајки,  приче о потоцима о шумским љепотама, ми ћемо вас подсјетити проласком кроз једну реалну Божију слику. Посјета овом манастиру је крунисала наше путешествије, које је водило кроз Косово и Метохију.

 

И сами назив манастира је звучан. Црна ријека. Сувишно је говорити о нашим доживљајима у овој светињи, ви читаоци слободно сами можете створити дојам о нашим утисцима који смо били ту чудили се чудима. И тако да је довољно да вам преносимо податке о овој древној светињи, која нас је призвала себи чудесно.

Наш пут се наједном промијенио, то јест, није водио планираним. Пролазили смо Старом Рашком, садашњим Новим Пазаром, гледали смо називе манастира и напослетку се одлучили за Црну Ријеку. Манастир који смо раније помињали и о ком смо слушали чудесне приче.

И сад смо се већ нашли на стази која је водила ван града. Једино што смо видјели, јесте, крст на стијени и у шуми. Он је био потпуно скривен између стијена. До њега је водила стаза која је надмашила сва очекивања љепоте. Шума је била јарко зелена, а стаза је водила и упијала наше трагове зеленим густинама. Поред стазе видјели смо корито, у ком није било Црне Ријеке.

На улазу манастира смо се видјели са игуманом којег смо упознали дан прије у манастиру Грачаници. Један од монаха је дошао да нам говори о светињи и то у последњем тренутку, при нашем изласку из манастира, него о томе ћемо нешто касније.

Ова светиња није имала свог одређеног ктитора, Немањића, Балшића или неког од тих светих владара. Њега су подигли свети пустињаци, у стијени, нешто попут оног у острошкој греди. То је било нешто што смо најмање очекивали, узак пут кроз живу стијену нас је довео до испоснице Светог Јоаникија Девичког. Било је то мало мјесто које је имало велике домете.

Даље, пођосмо уским степеницама до цркве. И угледасмо ћивот, црква бјеше мала, али тако велики мир, да је то за нас било заиста чудесно. Нас је заправо Господ довео до пустињског манастира. А још је љепши утисак услиједио кад смо кренули пут излаза. Тихи монах је на наше питање да нам нешто каже о светињи у пролазу климнуо главом и позвао нас да пођемо са њим.

Сад је већ био отворен ћивот светих моштију Светог Петра Коришког. Када смо се поклонили, монах нас је гледао са благим осмјехом. Ријечи из његових уста потекоше као жива вода, ми нијесмо ни трепнули. Свим срцем је причао, свим срцем смо слушали.

У почетку приче смо поменули о кориту Црне Ријеке које у њему није било. Ријека није пресушила – како нам каза он. Свети Јоаникије Девички је био зазидан у својој испосници око седам година. Бука Црне Ријеке је ометала његову молитву и Бог се побринуо за свог молитвеника. Пред ријеком се створио понор који је скренуо њен ток тако да не би више стварала буку у близини његове испоснице. Замислимо ту Мојсејску вјеру. Погледајмо ту славу Божију.

Много би још имали да кажемо, али нека читаоц  сам допуњује причу, нека настави гдје смо ми стали. О овој светињи има да се каже још много, јер Бог је непресупшан извор, непресушна ријека.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *