Моменти црквених сабрања јесу најљепши догађаји по човјекову душу. Она у човјеку буде праву људску стаменост. Стаменост у људскости. Поред овог нашег закључивања, Господ је рекао нешто сасвим једноставније за разумијевање: „Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима.“ (Мт. 18:20)

Ситан је сат, још увијек је била ноћ. Сви млади људи који су се потрудили да се изборе са собом и дођу на овај рани полазак, били су срећни и пуни ишчекивања. Чекали смо нашег драгог оца Василија, чији је долазак значио наш полазак. Кренули смо у 05:00 ч. Одмах након молитве „Оче наш“ отпочело је пјевање тропара и разних духовних пјесама.

Кањон Мораче је плијенио својом дубином наше погледе. Свитала је зора, а са њом се будила и наша душа која је већ била у Ђурђевим Ступовима.

Манастир Ђурђеви Ступови стајао је усправно вјековима и вјековима. Стајао је усправно поред многих искушења, као и наша вјера што непоколебљиво стоји већ 2021. Љето Господње. Овај манастир задужбина је братанића великог жупана српског, Стевана Немање, Првослава Немањића. Свети Стефан Немања стриц овог задужбинара је свој живот скончао у Хиландару, монашко име му је било Симеон, а након Канонизације његовом монашком имену је додато Мироточиви. Мироточиви због тога што из његовог светог нетрулежног тијела тече свето миро. Довољно је то да кажемо, а да свима буде јасно какви су били Свети Владари Немањићи.

Мноштво народа се скупило да дочека на Свети Трон Будимљанско – никшићке епархије новоизабраног владику Методија. Литургију је служио, Патријарх Српски са бројним владикама и свештенством. Упијали смо звуке благодатне пјесме у порти храма, слушали смо Богомнадахнуте бесједе, били јако радосни што нас је Господ даровао овако дивним архијерејем као што је владика Методије.

Народ се Причешћивао Светим Тајнама, а владика се обратио својом бесједом у којој је између осталог рекао: „Молите се за мене како бих још више љубио Господа, молите се за мене како бих вас, повјерени ми народ, љубио још више, молите се једни за друге и носимо бремена једни других како би нас Господ увијек познао као своје.

У повратку, пјесма није престајала, а отац Василије је својим дубоким гласом лијепо отпјевао пјесму која нас непрестано прати на нашим стазама и којом смо одушевљени:

Помози нам, вишњи Боже,

без тебе се ништ’ не може.

ни орати ни копати,

ни за правду војевати!…

Пут нас је довео до манастира  Мораче, гдје смо наставили своје дружење и слушали ријеч Божију.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *