Постоји једно мјесто у Никшићу, далеко од очију, далеко од града, али ипак није далеко ономе ко од срца жели да га посјети. Знајући то, позвали смо пријатеље који су ово пуно очекивали. Велико укрепљење за духовни живот јесте тамо гдје одмара срце и душа, гдје птице најљепше пјесме поју. Мир је њихова пјесма, на овом мјесту и камен Бога слави.
Пробуди се брате, Христос нас зове!
Идемо на стазе нове.
Христос зове и тебе сестро,
да идемо на свето мјесто.
Зове да идемо гдје светиња сија.
Тамо гдје душа постаје топлија,
тамо гдје ишчезава свако зло.
Зове да идемо у Јован до!
Кренули смо у већем броју, нас двојица, Невена, Сара и мали брат Милош који је највише позивао на ово ходочашће.
-Живот је једноставан и веома лијеп. За срећу није потребан никакав новац. Потребни су људи који у себи носе љубав и који су спремни да исту подијеле.
Наша стаза радости је кренула од мјеста гдје човјек, пуним плућима дише. Када га једном посјети поново пожели да му се врати. Царев мост.
Царев мост је причао о својим љепотама, а и о светој царској породици Романов. Подсјетио нас је да не смијемо заборавити да је он дар од њих, такође, храм светог Василија. И многи други дарови, за наш светосавски род.
Дивећи се свим овим љепотама били смо све испуњенији и радоснији. Весело смо поздрављали људе који су на неки начин били дио нашег ходочашћа. Тако је и раном зором наишла госпођа која је водила краве, а Драгутин се није могао уздржати, а да не пита
– Како се зову ове двије љепотице?
– Сузана и Драгуља! – Кроз искрени осмијех рекла је госпођа.
Наставили смо да ходамо нашом стазом, у непосредној близини опазили смо руску кулу. На врху ње смо направили предах.
Имали смо прелијеп поглед са куле, али Сунце је било јако, па се нијесмо пуно задржали.
Наставили смо да идемо, благодарећи Господу на сваком кораку. Присуство Невене, Саре и Милоша је још више уљепшало нашу стазу. Међу нама је владала љубав и благодат божија нас је пратила у сваком тренутку.
Природа је одисала посебним зраком. Она је говорила, да би требало да је цијенимо и чувамо, а не да је уништавамо бацајући смеће.
– Чувајмо природу ! Нијесмо је наслиједили од наших предака, већ смо је позајмили од својих потомака. – Маринко је парафразирао ријечи једног философа.
Сливско језеро је плијенило својим изгледом.
Приближавали смо се Јован долу, стигли смо за сат времена лагане шетње. Били смо одушевљени изгледом који нас је тамо сачекао, а посебно црквом која је посвећена рођењу светог Јована Крститеља. Овај храм важи за један од најљепших, изграђених у последње двије деценије. Дошао је искушеник Радислав за којег смо опазили да личи на Блаженопочившег патријатрха Павла Иницијатор за подизање овог скита, јесте, покојни отац Лазар Аџић. Породица Никчевића је поклонила земљу Црногорско-приморској митрополији, а она је убрзо постала монашко насеље. Бројни монаси из манастира Острог долазе на одмор у ову светињу.
Радислав је био тих, одговорио је на наша радознала питања и поклонио нам свима велике крстове. Одушевљени смо били пративши га како обавља своје послушање. Кратко се задржао, али нам је много показао, смјестио нас у гостопримницу и почастио храном и пићем.
Весели, насмијани, укријепљени. Направили смо слике и кренули даље нашом стазом.
Стаза радости није онај пут којим идемо до неког мјеста, стаза радости је наш читав живот. Ствар је у томе, да ли ћемо побјећи од живота, па ићи неким нама лакшим, а уствари врло трновитим путевима. Говорити о правим вриједностима је сувишно, сви их добро знамо. Потребни смо сами себи, и једни другима, лакше ћемо побиједити ропство у које нас уводи наша немарност.
Тражећи пут на ком љубав и радост не престају, схватили смо да већ њиме ходамо.
