,,Не јавља се вјера услед чуда, већ чудо услед вјере.“
И јавише се нама чуда многа. Ко чита све редом приче открива поједину и суштинску чудесност. И на томе хвала и слава Богу Великоме.
Напојени величином и љепотом Пећке Патријаршије на крилима духовних пјесми ишли смо до вољене светиње Зочишта. Светиња која је на нама оставила најљепши утисак, захваљујући красоти и њеној пријатној братији која нас је угостила. Толико тога о њима имамо да кажемо да би могли написати читаву књигу. Игуман Стефан, отац Антоније и отац Дионисије – су обнављачи и постојани молитвени чувари ове светиње. Светиње Козме и Дамјана, светиње у којој људи друге вјере ( људи чији су преци били њени рушитељи ) траже утјеху.
Каснили смо на вечерње бденије, капија је већ била затворена у 18:00ч, међутим и овдје је немогуће постало могуће и у овој причи је то посебно изражено. У једној секунди су се срели погледи оца Антонија и Драгутина који је само направио корак назад и погледао преко ограде манастира. Убрзо, игуман је одобрио да нас пусте. У цркви се чуло пјевање молитвених пјесми и канона, отац Стефан је изнио свето Јеванђеље да цјеливамо и помазао нас – сви смо неизмјерно били срећни због тих неочекиваних и великих благослова.
У једном тренутку уплашили смо се чувши страшне крике у порти манастира. Била је то Албанска породица која је доводила посједнуту жену да се смири. Већина од нас је тако нешто видјела први пут.
– Свакодневно, минимум три породице долазе да траже утјеху, да изразе покајање због родитељских и својих грехова. Они су до темеља срушили ову светињу, спалили конаке, кинднаповали монахе, мучили… сада им Бог даје простор да се покају. А ово што сте видјели је мала ситница, шта се све дешавало. – Причао нам је обновитељ и игуман овог манастира отац Стефан. Предложили су нам да преноћимо у конацима манастира, а ми смо само стајали и чудили се чуду. Ту је као мачем прекинуто свако размишљање и брига, свилени конац Божије љубави кројио је нашу стазу радости. Још кад смо помислили – да ли ћемо бити гладни, јавила се Јеванђелска порука ,,Не брините се дакле говорећи: Шта ћемо јести, или, шта ћемо пити, или, чим ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре царство Божје, и правду Његову, и ово ће вам се све додати.“ (Мт.6,22-33) – А игуман је у тренутку, кад је ова лијепа мисао пловила нашим срцем рекао: ,,Распремите се, смјестите, сад ће вечера.“
Чуду се нијесмо могли начудити.
Након вечере, тражили смо нешто да радимо, да покушамо да им помогнемо. Сестра Митра је замолила да њој дају послушање да уређује свијећњак, а кад је то завршила све три су добиле задатак да читају Молебни Канон светим Врачима Козми и Дамјану у цркви. Нас двојица смо уживали у наливању дворишта, разговарали са оцем Антонијем и оцем Дионисијем, који су нам свим срцем својим пришли. И тако оставили на нама веома јак утисак.
Ноћ је протекла благо, у манастирским конацима, пробудила су нас звона на цркви. На литургији се осјећало испуњење, размишљали смо о Грачаници, о Видовдану, пребројавали чуда и свим срцем говорили – Слава ти Боже, све ти се може!
Након ручка, и прелијепог разговора са игуманом, испратили су нас са пуним рукама дарова. Предлагали да још једну ноћ останемо код њих и да заједно јутром кренемо према Грачаници, али ми смо прихватили то да једну ноћ преноћимо у порти манастира и пошли.
Међутим, Бог је за нас опет припремао нешто још љепше и опет оно што смо сматрали немогућим учино је могућим.
