Приморски градови, приморски манастири, а у нама је обитавало Литургијско надахнуће. Из манастира Михољска Превлака дошли смо до града Котора. Разгледали смо велике и старе грађевине, оне су нас подјсећале на средњи вијек. Видјели смо туристе, а и сами смо тако изгледали, са ранцима и телефонима сликавајући сваки угао.
Него, ми смо овдје били највише због храма Светог Николе, а захваљујући њему упознали смо још много тога. Шетња нас је одвела до Православног трга гдје смо угледали огромну цркву, стајали смо испред, а један црквењак је потврдио да је она Православна. Одмах смо ушли и дивили се архитектури, а замолили црквењака да отпјевамо пјесму Светом Василију. Он нам се прикључио у пјесми, а након ње смо заређали и многе друге.
Упутио нас је у Цркву Светог Луке, која је била одмах преко пута. У њој су чуване мошти Петозарних Мученика и још других. Добили смо од њих иконице, Светог Луке, Светог Николаја, Светог Спиридона и других светитеља. Одушевљени љепотом ове Цркве непрестано смо пјевали пјесме Богородици и Светима.
Крај мора смо чекали вечерње сате, да би се касније опет сабрали на молитви. И ту је крај воде настала једна пјесма која је дала још снажнији утисак овом дану и остала као сувенир и сјећање на овај дан.
,,Боготражење“
Господе гдје ли си?
Иза ли си брда великога?
Испод ли си мора плавога?
У нама ли си Силом Духа Светога?
Не ти ниси иза гора,
нити си по дну мора!
У Теби ми смо,
и кад добри нисмо,
зато Ти благодарни сви смо!
Чуј радосну пјесму слугу својих!
Све у славу Твоју,
и свих светих Твојих!
(Написано у Котору, између тешких брда и покрај великог мора)
Након вечерње молитве смо у граду послушали звуке виолине и пошли с пјесмом према Никшићу, а Ранко, да би прекинуо све поетичне тренутке и да сви не би одмах заспали од умора пустио пјесму „Српкиња је мене мајка родила“.