Али се томе не радујте што вам се духови покоравају, него се радујте што су имена ваша написана на небесима. (Лк. 10:17)
Овог пута су дјевојке одлучиле и прижељкивале да кренемо у манастир Острог. Многи смо пристали, јер љубав према Светом Василију и Острошкој светињи је као у погледу на колијевку у којој смо одрасли.
Било је то кишно поподне. Чекали смо под надстрешницом да се сви искупе. Дјечак Милош је по свом обичају каснио, а људи су са чуђењем гледали и питали се – Гдје ли је кренула ова омладина? А ми смо једва чекали да дођемо до Светог Василија и ту узмемо благослове да сјутри дан на Литургији дођемо до пуноће радости наше вјере Православне.
Када нас је воз оставио на станицу Острог, већ је био мрак, а ми смо корачали увјерени да нећемо изгубити стазу до манастира. У горњем манастиру нас је већ чекао отац Василије којем смо и најавили долазак. Одвео нас је до оне хладне Пештере, огријане молитвама свеца. Имали смо велику част, да заједно читамо акатист, молитву и тропар Светом Василију. Са тог мјеста чекала нас је угријана гостопримница и конак. Већ смо своје ствари распоредили по креветима у соби. Већ је све изгледало веома угодно и лијепо.
У гостопримници смо питали оца Василија о посту, јер то је био сами дан пред почетак великог Божићног поста. Брат Ристо који је био ухапшен на Косову и Метохији, подијелио је са нама нека своја животна искуства, па и своје стихове. Када нас је већ сустигао умор, отац Василије нас је благословио и ипратио на спавање, а у соби смо имали шта да видимо, језива слика, човјек који је лежао згучен под нашим креветом. Дјевојке су се уплашиле, јер су већ чуле причу да је у Острог дошао један ђавоиман човјек, говори да је Бог и да је он створио свијет и човјека. Дохватили смо њихове ствари, а оне су измакле од тог кревета. Неки су и одмах прешли у другу собу, јер нијесу хтјели да све то да гледају. Ми смо ту остали, мислећи да ће ово бити мирна ноћ. Кад негдје око 1 сат послије поноћи чуло се из краја собе како неко говори. Био је то исти онај човјек, са истом оном причом. Када већ сви нијесмо могли да спавамо, неко одлучи да пјевамо пјесму Светом Василију, а овај није стајао да прича, штавише, гласно је викао и псовао, не помјерајући се са мјеста. Сједио је поред кревета, сав знојав. Носио је наочаре и његов поглед и његова прича били су застрашујући. Сати су одмицали, наједном кад смо пјевали химну Светом Сави, он је почео да лупа рукама и пјева пјесму Здравка Чолића – “Чија је оно звјездаа, љеепшаа неегоо Даницаа…“
Више нијесмо знали шта да радимо, нико није могао да заспи, а у соби смо по великом чуду нашли акатист Светом Кипријану и Јустини (он се иначе чита против враџбина и душевних болести). Док смо читали он је гласно викао, а и даље се с мјеста није ни макао. Једно мало дијете је почело да плаче од превилике буке и његових застрашујућих крика. Негдје већ око близу 4 сата, сви из те су прешли у другу собу. Остао је само он, и даље, сав мокар. Спокојно смо легли у другу собу, а неки од нас чули су глас оца Василија и његове кораке низ ходник, пожурили смо да видимо шта ће бити. Онај је после дугог сједјења на поду скочио, устао по први пут, стао у борбени став и викао. Отац Василије је храбро ишао према њему, кад одједном ђавоимани се умири и поче да моли за опроштај. Сви се сажалише и легоше га у кревет. Али све то није дуго трајало. Опет се пробудило оно исто у том човјеку (нећемо говорити његово име). Овај пут још је био раздраженији, више није причао, стајао је и само испуштао крике држећи се за шипку од кревета. Отац Василије га је закрстио – У име Оца и Сина и Светога Духа – он као да је на тренутак изгубио снагу и последњим атомом снаге ударио оца Василија по руци. У том тренутку наста бука, неки људи који су ту из Подгорице били скочили су и савладали га, спустивши га на кревет и држећи му руке. Неки од нас који смо били ту, само смо се помолили да све буде у реду, а отац Василије нас је са осмјехом тјешио и говорио нам о томе. Овај човјек се извињавао и више ништа није причао, до једног тренутка пред зору, када је почео да прозива и владилку Теодосија, Јоаникија, Порфирија, а помињао је и Новака Ђоковића, говорећи – Слушаћемо Новака Ђоковића, слушаћемо Порфирија, слушаћемо Теодосија… И много још шта, кад је неко од нас упалио тамјан он је говорио смраду, а нас је отац учио да ђаво увијек говори контру и жели да направи неред, а све је тако и било. Донијели смо му воду Светог Василија, а он рече – „То је отров, нећу да пијем!“ Шта се све још десило, ни сами не можемо да испишемо. Знамо да је сјутри дан бјежао када су му свештеници читали молитву. Кад су пришли да му помогу, пао је низ степенице и великим чудом остао жив, само окрвављеног лица.
И драго нам је поменути једног слијепог човјека који је такође био ту са нама. Он је у гостопримници испричао, такође нека своја искуства и проблеме и тако свима нама оставио поуку да будемо благодарни Богу на здрављу које нам је дао. Један важан детаљ у вези са њим био је кад су га неки од наше браће водили до тоалета.
Брат Михаило му каже – Чувајте ту је рупа. – А он ће њему на то – Чувај и ти, ту имаш локву.
Тог јутра на Литургији читало се Јеванђеље о исцјељењу ђавоиманог, а ово све записасмо да посвједочимо неко од чуда која се десише на стазама радости. Све наше приче су испуњене овим догађајима, а ми остајемо дужни да пренесемо да и други виде, док и сами све ово својим животом у вјери не проживе.