Стазом радости до манастира Пиве
„Загријана срца и на хладној киши.“ То је заиста оно што смо осјетили тог кишног дана. Понајвише су се наша срца гријала мученичком крвљу која је проливена дуж читаве Пиве. Гдје су дјеца, мајке, очеви и баке спаљивани у кућама; Гдје су се показли свети примјери храбрости у очувању своје части, Свете Мученице Јаглике која је могла да се скрије и побјегне, али није могла пустити своје да сами изгоре у кући.
Стигли смо за вријеме јутарње молитве, ближио се почетак Литургије. Игуман Јефтимије нас је одушевио бесједом, а надахнут Јеванђелском причом о талантима. Сви смо се редом пронашли. Он је између осталог и рекао: ,,Ко умије да црта, то је талант и нека црта и умножава свој талант, ко умије да пише, нека пише, ко зна занате нека ради – јер све су ово таланти које нам је Господ дао, а ми не смијемо бити зле и лијене слуге, већ ми морамо бити добре слуге што су у маломе били вјерни!“
Послужили смо се у гостопримници овог древног манастира, који је некад требао бити мјесто патријараха српских. Постављали смо питања игуману, а он нас је савјетовао здраво и очински. И он је сав био духовно здрав, упозоравао нас је својим примјером да не упаднемо у површне побожности и да умислимо да смо ми нешто надљудски и посебно. Него, смиримо се, будимо људи.
Шетали смо до мјеста гдје је некада био манастир, одакле је пренесен на височији предио, јер овај стари је већ сав био потопљен. Тако су комунисти одреда потопљавали манастире, правили пословне пројекте, али градња овог манастира је милошћу Божијом сачувана и у истом облику пренесена.
Вратили смо се у гостопримницу манастира сви мокри, доста нас није имало кишобран. Али размишљали смо како треба, радосно. Све ово није била препрека радости, јер нас је Господ и све оно што смо овог дана чули научило да је у ствари нама много лијепо. Сјећали смо се и размишљали, колико ли су само пута покисли Пивски Свети Мученици; Колико су само пута покисли људи док су преносили и спасавали овај манастир!?
У повратку свратили смо и до манастира Дола, посвећеном Пивским Мученицима. Црква је у виду капеле на Ловћену, а мјесто је одзвањало чудном тишином, овдје смо отпјевали ону пјесму о вјери Православној, са нама је била и игуманија овог манастира. Ипак, мало тужни, али опет осјећајући Васкрсење Христово кренули смо кући препуни радости!
„Христос Васкрсе из мртвих смрћу смрт уништи, а онима у гробовима Живот дарова!“