Утисци – стазом радости до Бешке
Сваког пута кажемо себи – ,,Па може ли љепше од овога?“. Онда дође нова стаза радости и видимо да је у Богу бескрајност. Да је заправо савршенство – неограниченост и као такво се не може достићи. Са људским разумом имамо дојам да је посјета Бешкој та крајња тачка, али већ на другој стази видимо да нема крајње тачке.
Јелена Вемић
,,Радујте се и веселите се“- реченица из Јеванђеља која нам указује да треба да доживимо не само ону радост која је свјетска, већ и ону праву која је у срцу – Божију радост. Зато и наша величанствена екипа, састављена од мноштва другачијих људи који једном душом дишу, не носи случајно име ,,стазама радости“. И након несвакидашњег доживљаја у манастиру Подмалинско, још једном сам имала прилику да се увјерим да корачајући стазом радости долазим до крајњег циља, а то је схватање смисла живота и тежња ка вјечности.
Дан проведен у Бешкој засигурно је духовно обогатио сваког од нас, дао нам одговоре на многа питања, проширио наше видике и на крају опет нам показао да се не вежемо ни за шта што је овоземаљско.
Колико је наш народ имао добре владаре који су вјековима његовали нашу величанствену српску православну цркву, показатељ су и ове двије цркве на острву Бешка, које потичу из 14. и 15. вијека. Задужбина Ђурађа Балшића и његове жене Јелене. Само посматрање околине манастира пружа безбрижност, мир у души и наводи нам помисао ,,како су величанствена дјела Твоја, Господе, све си премудрошћу створио“. Уз мало рада, радости и поучних разговра са игуманијом и осталим сестринством, завршио се још један невјероватан дан. Дан који је, поред свега, успио да нас све још више повеже и учини нас једном породицом.
Поменула бих и једну сјајну реченицу са литија, али у мојој верзији – када се воли двоје људи, то је љубав. Када су више људи једна душа, то су СТАЗЕ РАДОСТИ.
Јаков Балић
Као што је острво мјесто које је издвојено и због своје издвојености посебно – тако је и манастир Бешка са својим изузимањем из света посебна у том односу према светому и духовному. Дошавши на мјесто које је до пре 20 година било рушевина времена и система, учествујући у мањем раду, разговором, осјетили смо шта заправо јесте манастир на острву: борба са непролазним. Та борба је физичка – она ко ће побиједити природа или ти, мада понајвише је једна посебна духовна борба у којој се човек пита: о Боже, зашто овдје манастир, у овако тешком ваздуху, немилосрдној природи, напетом времену, лимитираним ресурсима – је’л има благодати, која је ?
Па благослов је изгледа у том чуду превазилажења граница: сестринство које одолијева томе, призор манастира који за 20 година бива враћен из темеља и тај доказ да људи под идеалом Христа могу да ураде величанствене ствари и да својим јединством победе оно непролазно: природу, страх, бригу, анксиозност, неизвјесност, сјутрашњицу. Те ствари кад пролазни човјек побједи присуствује најлепшој победи ( која је најактуелнија тема, а и највећа мистерија данашњице ) – а то је победи апсолутне слободе. Апсолутна слобода – Христов је загрљај, то је то.
Јово Радовић
Манастир Бешка, пламени стуб Христове љубави, свједок је да је Црна Гора увијек чувала и сачувала искру Светосавља упркос свим историјским крвопролићама и рушењима. На најјужнијим дверима Српства, окружен водом, на сиротој земљи, монахињама даје прилику за истински подвиг у свакодневној борби са природом и против многих искушења. Оно што Бешку чини једним од најљепших манастира наше свете српске цркве је осјећај присуства бесмртног светолазаревског завјета који је распламсало ктиторство благовјерне Лазареве ћерке Јелене Балшић.