Поред бројних одушевљења, поред многих лијепих прича и утисака, ријешили смо да нам наша браћа и сестре кратко писањем изнесу своје доживљаје. То се испоставило много лијепо, јер свака њихова ријеч нас је све заједно враћала на стазу радости. Ишли смо у већем броју, па ћемо са вама подијелити дио онога што су нам они слали.
Сестра Тања Јакић
Живим свега неколико километара од мјеста Јован До, а први пут сам га посјетила са браћом и сестрама из цркве. Стазом радости. Једно незаборавно искуство, лијепо дружење. Стицање нових пријатељстава, а уједно упознавање са једном од светиња. Тим посјетама доприносимо очувању и враћању традицији и вјери, а највише једни другима.
Сестра Даринка Чуровић
„Изгубиш ли љубав,изгубио си много. Изгубиш ли вјеру изгубио си све“
Вјера, љубав и нада су једино оружје нашег путовања. Стаза радости је стаза која доноси прегршт незаборавних успомена, попут пјесама, шала, бесједа, смијеха и радости које обузимају сваког појединца ове групе. Стаза радости која је овог пута водила до манастира Јован до, надомак Никшића, представља једну од незаборавних прича која оставља траг сваком појединцу који је био дио овога. Ова стаза је моје прво путовање, а радујем се свакој наредној, која ће, не сумњам, блистати у својој причи.
Брат Јаков Балић
Да је православље живот који у осећају се разуме а не само умствено, показаће и поклонички ходови, те шетње које немају неку сврху, које више на утрошак времена личе. Заједно идући, заједно се чекајући, заједно подијеливши тај моменат тајне светог, ни једном се нисмо питали чему све ово – јер смо знали зашто. Осећај стварне лепоте саборности (тог заједничарења током литургије и овог пута) јесте оно што је свак од нас осјетио, иако можда није знао конкретно шта то може бити. Та заједница од двадесетак душа која под идеалом Христа напросто само иде ка Њему ( Цркви – тј његовом телу) да би му дошла, у сваком моменту је осјећала лепоту Животодавца, величину љубави која се реално искушава (па била она у мукотрпном труду или у оваквој необавезној шетњи, дружењу). Да, Христос чека отворених руку свког ко му долази. Да, православље може да се живи и осјети. Осјећај употпуњене душе трајаће током читавог пута, ал на самом крају кулминира јер се ту заокружује, завршен је и човек сад хоће још. Још живота. Још православља. Управо потрудећи се да дођемо Њему, не очекујући ништа за узврат, добисмо толико тога душеугодног, толико тога посебног а опет и толико тога заједничког. Ја сам пут до Јован дола запамтио по овом осјећају који није метафизички колико је реалан и наравно, због Њега и настављам корачати баш стазама радости !
