У претпразничним данима, док осјећамо близину радости, повећавајући себи пажњу, читамо и спремамо текст бесједе нашег блаженопочившег Митрополита.
Љубав – једини истински начин људског постојања
Мир Божији, Христос се роди!
Све што се догађа са људима на земљи, сва збивања у свијету до његовог настанка, као и само постојање свијета и човјека – све то има дубљи и далекосежнији смисао и сврху. Свијет и човјек су постали стваралачком Ријечју Божијом; они опстају силом Божијом и Промислом Божијим у њих уграђеним. Што је дубље присуство Божије у човјеку и творевини, то су човјек и творевина савршенији и ближи своме вјечном смислу и циљу настанка и постојања у времену и простору.
У свему постојећем уткана је Божанска Љубав, све се из Љубави рађа и настаје. То што нам је јасно на плану човјековог постојања и настајања живих створења, несумњиво нас упућује и на основе васионе и свега што постоји.
Са тог разлога, рођење у времену Исуса Сина Божијег, Онога кроз кога је све постало што је постало (Јн. 1, 3) није ништа друго него откривање пуноће те и такве божанске Љубави којом постоји, напредује и опстаје свијет. Доживјевши ту величанствену истину Свети боговидац Јован је тај свој доживљај посвједочио познатим ријечима своје благовијести: Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Јединороднога дао, да нико ко вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни. (Јн. 6, 50, 51)
Зато славећи Божић, браћо, ми се увијек изнова подсјећамо на ту неизрециву и свепрожимајућу божанску Љубав и прослављамо Љубав којом нас је Бог заволио прије настанка свијета и којом нас вјечно воли.
У свјетлости те радосне истине све око нас, и у нама, дар је и свједочанство те Љубави: сунце које нас грије, хљеб који једемо, земља која нас храни, вода коју пијемо, ваздух који дишемо, живот који живујемо, ум којим умујемо, срце којим љубимо. Љубављу Божијом створени, љубављу изаткани у материној утроби, пуноћом божанске Љубави обасјани Христовим Рождеством, позвани смо, самим Богом, својом природом и својим назначењем – на љубав, као једини истински начин нашег постојања. Само је у љубави вјечна мудрост и вјечни живот, вјечна заједница свих твари и бића.
Зато, волимо једни друге, да бисмо једнодушно исповиједали Оца и Сина и Духа Светога, Бога љубави. Волимо једни друге љубављу којом нас је Бог заволио прије настанка свијета, којом нас воли у Сину Своме Љубљеноме, од Духа Светога и Пресвете Дјеве рођеноме, ради нас, нашега спасења и живота вјечнога. Волимо једни друге љубављу која не тражи своје, која се не горди, која све трпи, свему се нада… Волимо природу, у нама и око нас, којом нас Бог дарује, храни и радује, чувајмо своје и њено здравље и љепоту. Као што Бог својим сунцем грије зле и добре и даје храну свакоме створењу, тако и ми на боголик начин, љубимо ближње своје (а свака ствар и сваки човјек нам је ближњи) као себе саме, и више од себе самих (3. Мој. 19, 18; Мт. 19,19).
Пуноћа свих дарова Божијих на земљи којима нас Бог храни, милује и дарује јесу пречисти дарови Тијела и Крви Његове којима се причешћујемо са страхом, вјером и љубављу, очишћени и припремљени покајањем, постом (уздржањем душе и дијела од злих ријечи и дјела претјераних јела) и молитвом. Њих се причешћујући, примамо у себе вјечну љубав Божју, њоме постајемо вјечна браћа и сабраћа, носиоци и свједоци вјечнога Живота.
Благодарећи Богу за све Његове дарове знане и незнане, видљиве и невидљиве, а у свему и изнад свега захваљујући му на рођењу Богомладенца и даривању Њега самога као Бога Љубави, запјевајмо пјесму Анђела и пастира: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!
Ваистину се Христос роди! Благословена Нова 2007. година доброте Господње!
Цетиње,
На Бадњи дан,
љета Господњег 2006,
мјесеца децембра, дана 24.
(6. јануара 2007)