Ако сте читали причу писану за манастир Јован до, можете примијетити да је била иста дружина. Милош, Сара, Невена, Драгутин и Маринко. Стаза радости нас води у манастир Ждребаоник. Спремите се, крећемо.
Ждребаоник има дивног свеца,
Светог, Арсенија Сремца.
Ученика светог Саве,
наше вјере православне.
Ждребаоник највише воле дјеца,
воле Христа, воле свеца.
Хитро трче да се моле,
дјеца Христа, много воле.
Овог пута, одлучили смо да пођемо возом. Стигнувши на жељезничку станицу, угледали смо брата Милоша. Чекао нас је. И овог пута је он највише позивао да кренемо у светињу. ,,Прелијеп манастир, кад идемо, ајмо сјутра…“ – говорио је он. Сви његови позиви су могли открити колико он љубави има према светињи.
На станици убрзо стигле су Сара и Невена, купили смо карте, и убрзо смо већ били у возу, чекали полазак. Кренули смо у стварање још једне незаборавне приче. Око тридесет минута фине вожење возом, требало је да стигнемо до нашег одредишта.
– Воз је мој омиљени превоз, ево стигли смо, станица Даниловград. – Излазећи говорио је Маринко. – Један километар шетње, свима ће да прија.- Додао је он. Врло брзо, стигли смо у манастир.
Манастирско двориште је зрачило миром и радошћу. Примијетили смо срну која је разрагано трчкарала.
Убрзо је до нас дошла монахиња, донијела је кључ, позвала нас да уђемо у цркву. Мошти светог Арсенија Сремца су привукле нашу пажњу. Сви смо посматрали узбуђено и дивили се. Овај светитељ је наследник светог Саве. Свети Сава је видио његову смиреност и марљивост у подвигу и послушању, па је према томе овај светитељ постао, други архиепископ српски. Нама се, видјевши мошти и руку светог Арсенија, није излазило из цркве. Па се питамо, откуд нетрулежност, откуд такав, небески мирис вјечности ? Одговор је: Вјера православног хришћанства, јесте вјера у Христа и живот вјечни.
Сестре монахиње су нас угостиле. Позвале у гостопримницу и понудиле храном и пићем. Након лијепог и поучног разговора са њима, отишли смо да се прошетамо и погледамо манастирско двориште. Шетајући гледали смо јариће и козе, па и пошли до њих.
Козе су нас зачуђено гледале, примијетиле да се мало више зезамо. Већина њих се повукло у ћошак. У даљем обиласку обишли смо гуске, патке и остале животиње. Шетали смо се воћњаком, убрали сочне домаће јабуке. И сад се тог укуса сјетимо.
Када смо се вратили код цркве, видјели смо љуљашку за дјецу која редовно долазе у манастир.
– И ми смо Христова дјеца! – Драгутин је говорио, док су се Милош и он већ љуљали.
Ова прича и свака друга остаће незаборавне. Велике, прелијепе светиње и Господ Бог су нам омогућили да их пишемо и живимо. Увијек ћемо се радо сјећати и причати о њима. Мислим да такво нешто можемо назвати „права вриједност“.
